Među mnogim mladim, otresitim, darovitim i pažnje vrednim likovnim stvaraocima koji su tokom poslednje decenije završavali studije, u izuzetno teškim uslovima i sa osećanjem neizvesnosti za svoj budući život i rad, uprkos mnoštvu različitih naravi i usmerenja, jedan poseban kvalitet se provlači kao zajednički imenitelj. U pitanju je njihovo uporno nastojanje da što pre izgrade jedan samosvojan i autentičan umetnički izraz, naravno ne mireći se nipošto sa postojećim stanjem stvari. Zato ih njihova mladalačka znatiželja, kao i sklonost da smelo istražuju i hrabro nastupaju, brzo vodi rešenjima u kojima se lični doživljaj saopštava kroz sopstvenu formu. Ako se ima u vidu činjenica da medju našim mladim likovnim stvaraocima doista ima mnogo nestrpljivih koliko i radoznalih, sklonih avangardnim izletima u neispitane prostore duha i materije, koji nepokolebljivo veruju u neprekidan razvoj i napredak umetnosti, onda nikako ne iznenadjujeto što iste odlike krase i mladalački ambiciozno nastupanje novosadskog slikarskog poletarca Danila Vuksanovica.
Poput svakog profesiji posvećenog i marljivog umetnika, Vuksanović jasno stavlja do znanja da njegova impulsivnost i njegovi unutrašnji nemiri, inače pokretači njegovog stvaralačkog mehanizma, moraju imati svoje ishodište samo u moćnom gestu, konstrukciji naglašenog crteža i oporim bojenim skladovima koji, zajedno, deluju divljom snagom novog ekspresionizma izvedenog iz poetike postmoderne osamdesetih godina. Da bi se u to uverilo dovoljan je samo letimičan pogled na njegove crteže izvedene mešanom tehnikom, a radjene tokom njegovog boravka na padinama planine Sinjajevine. Oni kipte, naprosto, od neke izuzetne unutrašnje životne snage koju poseduje ovaj mladi čovek. žestina kojom barata kistom, način na koji postavlja armaturu grubog crnog crteža na neutralnu ili belom podslikanu osnovu, zatim kako koristi akcente jarko crvene i plave, a katkad zelene i žute boje, deluju tako kao da svaki njegov rad predstavlja, svestan ili ne, svejedno, omaž Petru Lubardi. To, naravno, ne predstavlja iznenadjenje kada se zna da je mladi Vuksanovic izdanak iste epske tradicije, nosilac iste ljubavi prema surovoj lepoti crnogorskpg podneblja i prirodni baštinik bitnih duhovnih i estetskih vrednosti Lubardinog slikarstva.
S druge strane, nošen plimom naraslih emocija koje su ga prožele, u času kada je optikom Lubardine slikarske vizije otkrio teško dokučivu a toliko uzbudljivu dramu crnogorskog podneblja, mladi Vuksanović spontano, u jednom stvaralačkom dahu i grču, radi ciklus slika i crteža nepravilnog, najcešće krstolikog oblika, izvedenih tušem, temperom, akrilikom i uljanim pastelom na patiniranom papiru. Potrebu da se trenutni utisak, odnosno energija koju je taj utisak u njemu pokrenuo, pretoči u novu i samo njegovu vizuelnu stvarnost, on realizuje kroz strukturu ekspresionistički opore arabeske crteža i njoj primerenih bojenih akcenata. Doduše, ako se sudi po tome kako je brutalan i do koje mere violentan Vuksanovićev ekspresionizam, onda bismo morali izmedju izvornog uticaja Lubarde i njegovog mladog sledbenika da postavimo još kao estetski filter iskustva nosilaca poetike tzv. novih divljih. Upravo taj trag vodi do njegovog sadašnjeg učitelja na postdiplomskim studijama, do Branke Janković-Kneževic i njenog dela formiranog na poetici neoekspresionizma ranih osamdesetih.
Tako postaje jasno da je stvaralaštvo marljivog Vuksanovića u ovom času, očiglednog traženja sopstvenog izraza i puta, obeleženo iskrenim oduševljenjem za jedinstvenu likovnu baštinu Petra Lubarde, s jedne strane, a čvrsto uprto na dobro shvaćene pouke i još bolje tumačene smernice što ih dobija od svog putovodje kroz magistarske studije slikarstva, s druge. Pri tome posebno treba istaći i pohvaliti njegovu pronicljivu spretnost i spremnost da pomiri, prožme, a ne sučeli, južnjački emotivnu pikturalnu sočnost jednog Lubarde sa severnjački složenom i otežalom crtačkom konstrukcijom Branke Janković-Kneževic. Jer, bez obzira koliko je njegova linija robusna, gruba i ekspresionistički samovoljna, ona ipak dovodi oblik do granice organske prepoznatljivosti ili višeznačne asocijativnosti. Istovremeno bojeni skladovi, tačnije zvonki akcenti crvene, plave i žute, aktivirani važnom ulogom bele na patiniranoj pozadini, osobito efektni na Vuksanovićevim slikama radjenim tehnikom ulja na lesonitu, otkrivaju svekoliku raskoš njegovog slikarskog dara i predstavljaju čvrst oslonac uverenju da je Petar Lubarda dobio pravog i dostojnog naslednika. Ukratko, ovom izložbom crteža i slika Vuksanović je opravdao, štaviše prevazišao očekivanja, ali i razuverio sumnjičave, nedvosmisleno stavljajući do znanja da ubuduće na njega treba ozbiljno računati. Već dokazane vrednosti, a pre svega marljivost, predanost pozivu i neosporna darovitost, što ga krase, istinski zavredjuju pohvale i zato mu se sa sigurnošću može predvideti meteorski brz i blistav razvojni put.
