Galerija SULUV-a, 11 – 23. novembar, 2013. godine, Novi Sad
Svojevremeno je Džordž Diki u okviru svoje institucionalne teorije uveo tezu da bilo koji artefakt, stvoren i načinjen predmet, može biti prihvaćen kao umetničko delo ako se predstavnici iz sveta umetnosti (galerije, muzeji, umetnički časopisi, univerzitetske katedre) dogovore i objasne zašto artefaktu dodeljuju status umetničkog dela. S druge strane u svojoj knjizi "Knjiga o čaju" Kakuzo Okakura citira jednog kineskog kritičara, koji se pre mnogo vekova žalio: "Ljudi sude o slikama pomoću svog uva."
Gde se slike Danila Vuksanovića nalaze, ili šta on u svom slikarstvu hoće?
U fokusu ovog ciklusa radova su knjiga i pismo - korice knjiga kao i antikvarne knjige koje imaju izmenjenu funkciju u dobu digitalizovane kulture. Nazivi slika Danila Vuksanovića sugerišu trenutne okupacije, floskule, intimne poruke i aluzije na pojave u savremenom svetu. Dakle, Danilo Vuksanović na oslikano platno inplantira otvorene knjige, koje čine estetsku celinu sa pozadinom oslikanom ekspresivnim potezima gusto bojenih nanosa. Iako su naizgled u pitanju dva različita materijala, oni deluju kao celina. Ovde se ne misli kakvu poruku Vuksanović šalje nama izložbom Impresum, nego šta stvarno hoće svojim slikarstvom da postigne. Mogli bi da kažemo da je uspešno pomirio institucionalnu teoriju i naterao nas da bolje pogledamo njegove slike. Ako to uradimo kako to predlaže Ervin Panofski u svojoj knjizi "Ikonološke studije", moramo ih osmotriti troslojno. Knjiga, koja je i sama dobila dodatnu intervenciju autora, ovde nije samo puki akcenat nego suštinski deo slike. Posmatrači mogu uočiti alegoriju knjige, ali to i ne mora da ih interesuje. Ispred poruke, daleko je jača emocija koju ovde izazivaju: kompozicija, boja i gest.
Kao slikar koji je išao postepenim kontinuitetom do svoje slikarske suštine, Vuksanović je uvek vešto postavljao kompoziciju svojih slika. Ovoga puta ta kompozicija kao da više nije iskustvena, nego se sama uspešno desila, rasterećena svih promišljanja, ali je ipak sublimacija predhodnog iskustva izbačenog bez otpora, dvoumljenja i bilo kakve zadrške. Rasterećeni slikarski gest je pojačan i neupredivo ubedljiviji i snažniji od onog na ranijim Vuksanovićevim delima. Naneseni slojevi boja naziru se jedni ispod drugih i čine bogatu teksturu, po načinu slikanja bliske enformelu. Činjenica je da autor ima iskustveno uporište i u američkom ekspresionizmu, pomenutom enformelu, možda i Anselmu Kieferu, ali samo kao pogled u nešto da bi se stvorila sopstvena slika.Autorova namera nije bila da zaintrigira čitaoce za sadržaj knjiga koje su glavni junaci njegovog najnovijeg slikarskog opusa, već da ukaže na sveprisutnu banalizaciju knjige kao objekta u raznolikim menama današnjeg društva. Izložba "Impresum" Danila Vuksanovića zapravo je posveta bibliokaustu koji se oko nas događa.
Lazar Marković
