(O najnovijim radovima Atile Černika)
Specifičnost u metodu istraživanja Atile Černika potvrdjena je još jednom u našem postmodernističkom vremenu tranzitivne umetničke prakse. Iako dokazan ranijim angažmanom konceptualnog prosedea, ovoga puta Černik se pojavljuje u vidu autocitata kroz tekstove, bez navodnog karaktera značenja, u svojevrsnom okrilju nemuštog. Nisu samo slova ta što čine snagu individualnosti koja nikako ne prihvata tendenciju otudjenosti, reklamerstva i voajerizma. Rukopisne niti smeštene u Černikovim transformacijama manifestuju se u vidu tekstualnog otpada, reciklaže sveukupne anonimnosti. To su lični dokumenti usamljenosti 21. veka. Takozvani Artstatement, umetnikovo delovanje pomoću vizuelne poezije potvrdjuje tezu da umetnik svoj lični angažman stavlja u domen apstraktnog simbola-slova. Pri tom, glavni alat u ovakvom radu jeste alfabet, kurzivni i smeo u svoj svojoj valovitosti. Kao krvotok svakodnevne misli, tihe pobune ili opravdanog nepristajanja.
Interesantno, ponekad izdvojena slova na loptastim formama, velika i mala, bivaju oprirodjena u hrpi traka reciklažne semantike, umnožene i razvijene. Trake mnogo više govore o dobu savremenom, holivudski blaziranom i ogrezlom u površnom. Tekst postaje kritika konvencionalnog. Možda i mnogo više nego u prošlim vremenima, slovo menja svoje oblik, svrhu, i otvara druge performanse sopstvene suštine. Samostalno, slovo piše autohtone poeme vizuelne poezije 20. i 21. veka. Atila Černik je vesnik nedorečenog smisla koji se svojom poetikom poistovećuje sa istinom da je rukopis moguće transformisati, udahnuti mu život.
Ipak, pred nama se postavljaju raznolika pitanja. Šta je sve to napisano i šta bi moglo biti napisano? Da li je to nečije poimanje stvarnosti ili isključivo subjektivni doživljaj? Loša ili dobra vest? Oporuka ili ljubavno pismo? U svakom slučaju, pisana reč može biti bilo šta i bilo koji segment naših života. Jednostavno, trajanje vremena i njegove mene. Možda se ovi Černikovi nemušti rukopisi pokušavaju osloboditi svih nametnutih formi koje pisana ili štampana reč-znak trpi iz dana u dan. I otkuda toliko smetlište redova, u restlovima istina i neistinaž Jeli im istekao rok trajanja u spomenutom vremenu?
Jedno je apsolutno sigurno - pismo, čovekovo orudje i dalje je veoma značajno za komunikaciju. Sa druge strane, u najnovijim radovima Atile Černika prepoznajemo koliko je slovo vitalan fenomen i koliko je njegova (a)funkcionalnost samo paušalna maska. Kao što pisanje zapadne civilizacije zapoveda, Černik sprovodi neuroznu kaligrafsku fugu sa leva na desno, sa povremenim smanjenjima i uvećanjima teksta. Iščitavanje je otvoreno sa svih strana, umreženo. Lopte alfabetne dinamike nalaze se u nagovoru kretanja.
Ako uzmemo da lopta ili krug simboliše emociju u svom izvornom obliku, bez kasnijih konotocija, možemo zaključiti da Atila Černik otvorenog srca dešifruje sopstveni puls kreativnog srca. Na slovima obeleženim loptama apostrofiran je skriveni kontekst. Njegova gramatika je svima jasna, slova su kurentna a čitav tekstualni organizam je verzalan. Takav Černikov pristup je krcat izazovima i privlačan u svojoj pojavnosti.
Nama ostaje da dešifrujemo ove kodove.
