Slikarstvo Dragana Bartule poslednje decenije je izrazito figurativno sa primesama različitih simbola i nagoveštaja neispričanih priča. Uprkos trendovima u savremenom slikarstvu, D. B. neguje, uslovno rečeno, klasičnu sliku sa svim njenim atributima i kvalitetima.
Zavisno od ciklusa, njegove slike poseduju lirski karakter i prizvuk tajnovitosti. Ipak, bez obzira na sadržaj i kontekst u kojima se figure nalaze, na gotovo svim ovim slikama mi možemo prepoznati autorov likovni monolog, njegov razgovor sa samim sobom i tome pridodat osećaj spokoja i kontemplacije.
Na početku bi valjalo pomenuti da su prve Bartuline slike bile rađene u metafizičkom maniru u sfumatičnoj atmosferi prigušenog kolorita. Dosta od toga vidimo i danas na njegovim novim slikama, kao i tokom prošlih serija slika. U Bartulinom slikarstvu sve je likovno čitljivo ali ne i iščitano do samoga kraja. Uvek nam ostaje kombinacija više, neki tajni ključ razumevanja svetskog poretka stvari i pojava. Svestran pogled na istoriju i društvena zbivanja, istorijske vratolomije, aforizmi običnog života, neki su od karaktera Bartulinog pogleda pomoću boje i linije.
Takođe, iz ciklusa u ciklus, D.B. oneobičava pojam ljudske figure dajući im uvek nova lica. Tako na primer beloglavi klovnovi promišljaju suštinu zaobilazeći trenutno i prolazno. Ove figure u najvećem broju slučajeva ukazuju na prirodu čovekovih igara, kao i na uzajamnu isprepletanost raznolikih sudbina ─ b e z v r e m e n i c a . Veoma mnogo samokontrole, koncetracije i fokusiranosti na položaj tela ili ruku imaju zadatak da stvore specifičnu auru figure-lika, smeštenog u svojevrstan scenični prostor, ( koji je proistekao iz Bartulinog iskustva prilikom rada na mnogim scenografijama) , sa obaveznim trenutkom U K A Z I V A NJ A, određuju D.B. kao slikara snoviđenja i ponovnog otkrića..., kao na premijeri.
Svakako, treba napomenuti da ovo slikarstvo, prilično autonomno u odnosu na ostale pojave u savremenom srpskom slikarstvu nema sličnog radi usporedbe. Mnogo pre, ishodišta za razumevanja Bartulinog slikarstva nalazimo u srpskom slikarstvu druge polovine i kraja XX veka. Naravno, to je prirodan proces kada se prisetimo koliko je značajnih srpskih slikara ostavilo svoje tragove i van granica bivše velike Jugoslavije. Na izvoru takve likovne baštine imalo je šta da se izuči , savlada i konačno, usvoji.
Mladen Srbinović,Milo Milunović, Vladimir Veličković, Petar Lubarda, Petar Omčikus, Ljubodrag Jale Janković, Radisav Trkulja, Cvetko Lainović i drugi. Namerno napominjem domaće slikare, jer, oni se najpre mogu ozbiljno sagledati i zbilja doživeti.
U rasponu od dvadeset godina Dragan Bartula uspeo je da izgradi sopstveni likovni izraz i u boji i crtežu koji je ravnopravno prati. Meta-ratnike duha i tajnovitosti katkad zamenjuju objekti-slike izrađeni u mekom materijalu. Ovaj Bartulin eskurs jeste markiranje onih polja na koje su toliko ukazivale figure-bezvremenice. Korak po korak, sliku po sliku, šaku po šaku Bartula omeđava svoje mesto na mapi srpskog slikarstva.
Najavljujući svoj drugačiji dolazak, D.B., svojim figurama tj. rukama stavlja instrumente i sve češće menja pol ovim glasnicima misterije. Sviraju u raznim ritmovima i položajima ove sirene umetničkog duha poput heralda želje, i uspravno i pognuto... Do tada umirujuće siva paleta ustupa mesto zelenoj i žutoj, crvenoj i nebesko plavoj. Zvučnost bojenog inteziteta postaje glavna odlika na Bartulinim slikama od 2003-2005 godine.
Iako se u ovim ovlašnim analizama ne može pronaći samo jedna dominirajuća poetika zbog težnje da se što više obuhvati, Dragan Bartula jeste slikar unutarnjeg i onostranog. Svet ovih platana je izmaštan u pravcu oniričnih auto-diskusija, često zaustavljen na plošnoj površini postamenta duhovnog. Zahvaljujući predanom traganju u polju sopstvene nepregledne duše, D.B. je osmislio slikarski svet snatrenja uokvirenog u melanholičnom spektru emocija, njemu svojstvenom.
Koloristički domen slika takođe ima višestruki varijabilni karakter. Krećući se od prigušenog kolorita, Bartula sredinom devedesetih uobličava hladan i ujednačen ton svoje palete i tako u skladu sa strogo postavljenom strukturom-reljefom gradi bogatstvo unutar nekoliko boja. Bogatstvo valera nadomeštava nedostatak boje. Kompozicijski, u okviru sigurnog crteža D.B. postavlja uglavnom centralno tretirani motiv. Na većem delu njegovih slika vizuelni rakurs je usmeren ka donjem polju slike. Crtež uglavnom prati formu i oplemenjuje pozadine u skladu sa geometrijskim oblicima, koji dodatno učvršćuju celokupnu kompoziciju.
Predmet koji vidimo na njegovim slikama ima ulogu transponovanja između figure i oka posmatrača. Taj predmet je jedina veza sa spoljašnim svetom, kao i sa gledaocem. Predmet određuje karakter slikanog lica i u ponavljanim varijantama preuzima svrhu atributa slikanog / muzičar, strateg, mislilac, /. Zamagljena belina tela i portreta umrežena je u raznorodnoj sivoj, u kojoj se kažu, nalaze sve boje. Kasnije, kao u najnovijem ciklusu slika, svetlost nadjačava senku i slika postaje prozirnija.
Simbolika se ogleda u ptici u kavezu ili van njega. Pogledi, ovoga puta ženski, koketiraju sa slobodom i mogućim pojavama ograničenja. Bojene površine su još senzibilnije, isto kao i izrazi na portretima-poprsjima. Oštri geometrijski oblici bivaju potisnuti. Uporedo, boje koje koristi D.B. mnogo su pastelnije. Reljefne partije utopljene su unutar dominantne boje. Vešto postavljeni ženski atributi / šešir../ , otkrivaju novu dimenziju Bartulinog opusa.
Baš kao i davno ispevana pesma, slika D.B. ima za cilj da uputi posmatrača u apstraktni svet onih drugih vremena, ali ne davnih nego svevremenskih, univerzalnih. Koliko se snop ljudskih karaktera uzglobio u svesti ovog umetnika-auto psihologa, može se uvideti kada se sagleda njegov dosadašnji rad. Savremeno doba stresa i površnog, kreditnog i tehnološkog ustrojstva učinilo je da slike Dragana Bartule deluju lekovito. No, shodno tome, takve, slike D.B. nose u sebi ohumanjeno otuđenje pojedinca, snagu individualiteta. Uzimajući čoveka za glavni motiv, autor se usaglašava u podršci samom čoveku, njegovoj psihološkoj egzistenciji. U svetu ogoljene ličnosti i kodirane svesti ovakav likovni otklon uspostavlja stav jednog umetnika u Srbiji, danas, sa postavljenim pitanjem: " Šta se krije iza tolikog vira ponavljanja?".
Novi Sad, novembar 2006.