(Reč na otvaranju izložbe u Galeriji Tableau)

Kako je krenulo, po svoj prilici, mnoge teritorije naše zemlje sve su toplije i vrelije, pa sumnjam da će ljudi imati problema sa nedostatkom Sunca. Ipak, čovek je kao biće zahtevan pa pored Sunca na kome bi da pocrni želi da bude i voda-more. Tako nastaje njegovo najveće zadovoljstvo - ležanje na plaži.

Danas, kada smo već zašli u topliji deo godine, Snežana Josimov-Glavić je svoj svet keramike smestila na štrand, našu rečnu obalu. želje, osećanja i razna raspoloženja čitamo sa njenih figura postavljenih u imaginarnu mini plažu, u kutiju sa peskom.

Na licima ovih keramičkih figura prepoznajemo čovekovu težnju za opuštanjem. Ova težnja u poslednje vreme naročito aktuelna, i kao da postepeno postaje čovekov ideal. Katkad, Snežanine figure odaju i karakter komičnog. One u svojim položajima bezbrižnosti oslikavaju visoki stepen spokoja. Posmatrano psihološki, svako keramičko telo je okrenuto sebi čak i onda kada čita. U trenucima kada čovek ne radi naizgled ništa, on je ustvari posvećen lepoti dokolice. Znamo da dokolica sobom nosi mnoštvo ideja za dalje razvijanje umetnosti rasterećenja.

Dokolica je neophodna da bi nastalo neko umetničko delo.

Na taj način sam pogled na ovu grupu zadovoljnih, u nama izaziva kontemplaciju i smirenost. Ista takva je i fizionomija ovih figura, bez napregnutih mišića i uperenih pogleda, lišeno agresivne pažnje usmerene na nešto ili nekoga.

Živeti radi života samog po sebi u datom trenutku na malom parčetu zemlje (peska) pod kapom nebeskom.

Ikonografija kupaćih kostima i sunčanih naočara je naglašeno živopisna i odiše veselošću. Zar i naši životi ne bi trebali da budu upravo takviž U svakom slučaju, Snežana Josimov-Glavić je svet odmarajućeg čoveka koji je pod balastom savremene trke za materijalnim prestižom, postavila u zaštićenu zonu štranda gde se naš pogled odmara u mutnoj ali lepoj (jer je naša) vodi Dunava  u iščekivanju tirkizno zelene površine sredozemnih mora ili dalekih ostrva Okeanije.