(Uz fotografije Miroslava Vajdla)

Voda što dolazi sa neba ne zove se više kišom.
Kiše nas opominju. Ulivaju se u našu nemoć.
Za to vreme naše oči sklapaju se u vodogledu.
Vidi! U vodi se oglednulo nebo. Vodom plivaju duše        
ponosnih stabala.
voda sobom nosi mnoštvo kalauza.
Ona stigne u svaku našu priču.
Na usnama, voda tvori reči.
I šapuće kada dan sa svetlošću ?eli da se rastane.
U njoj se kriju tajne beskraja.
Gledaj!
Eno tamo u vodi zveči klepet ptičijih krila.
A Mi?
Teku naši dani svakojakim koritima.
Kaplju suze niz obraze iščekujući radosnice.
I krv teče venama svim.
A Ja?
Okom tvojim ljubav motrim.
I onda mi se u vodi sve divno utrostruči.
U listu, na vodi, ispisana je žila sreće.
Lokvanj savršenstvom drema.
U vodolikom treptaju osetim tvoj dah.
Hvala ti Vodo!
Tobom se mijem.
Tada progledam.