Dobro veče, dragi posetioci i dobrodošli na izložbu Faksimili nemuštog

U izlaganju koje sledi reći ću nešto više o sebi i svom radu...

Zovem se Danilo Vuksanović i rođen sam 1973. godine u Somboru, gradu koji se nalazi na severozapadu Srbije. Sombor je grad zelenila, kao i Vašington. U Somboru su osnovane mnoge škole u kojima su se obrazovali srpski kulturni velikani – sveštenici, pisci, kompozitori, slikari, naučnici. Neki od njih danas rade u SAD.

Sombor je poznat i kao grad slikara, što je zasigurno uticalo na moj sadašnji poziv. Najpoznatiji je Milan Konjović (1898-1993) koji ima svoju Galeriju. Tamo sam odlazio kao dečak. Zanimljivo je na da se u sali gradske kuće u Somboru nalazi najveća slika na teritoriji Srbije. Slika je formata 7 x 4 metara. Za vreme Drugog svetskog rata Somborci su je krili u gradskoj kući izmeću dva zida. Prvi crteži koje sam uradio kao mali bili su upravo inspirisani ovom slikom koja prikazuje bitku iz XVII veka. U Somboru sam završio osnovnu školu i jedan razred srednje škole.

Potom se moja porodica seli za Novi Sad, drugi po veličini grad u Srbiji, administrativni centar Vojvodine, severne srpske pokrajine. Novi Sad, koga još zovu i srpska Atina je kulturni centar srpskog naroda, grad je od izuzetnog značaja i za mnoge druge nacije koje u Srbiji žive. Trenutno, Novi Sad  ima blizu pola miliona stanovnika.

Na kraju izlaganja pogledaćemo kratak afirmativni film o Novom Sadu.

U Novom Sadu sam završio srednju školu  a potom i Akademiju umetnosti na odseku za grafiku 1998. godine. Na istoj Akademiji sam magistrirao crtanje 2005. godine.

Za mene lično, Novi Sad predstavlja mesto u kome sam sazreo, imao prvu samostalnu izložbu i mnogo toga još. Ove godine se navršava dvanaest godina mojeg profesionalnog bavljenja likovnim disciplinama - crtežom, slikarstvom i grafikom. Za to vreme imao sam blizu trideset samostalnih i preko dve stotine kolektivnih izložbi u Srbiji i drugim zemljama. Takođe, radim i digitalnu grafiku i kolaž. Osobenost mojeg rada je kombinovanje različitih materijala prilikom rada. Autor sam preko osamdeset predgovora za kataloge izložbi. Stalno sam zaposlen kao konzervator-restaurator za umetnička dela na papiru u Galeriji Matice srpske koja je osnovana 1826. godine.

Član sam Udruženja likovnih umetnika Vojvodine, Udruženja likovnih umetnika Srbije i Međunarodnog nacionalnog komiteta ICOM. Više puta sam nagrađivan za svoj rad u Srbiji  u Italiji. Objavio sam  knjigu poezije Duali i knjigu putopisa iz Italije naslovljenu Epizoda.

Posebno zadovoljstvo i sreću, čini mi boravak ovde u Sjedinjenim Američkim Državama u Blumingtonu, u državi Indijani, kao i prilika da zahvaljujući Frenklin koledžu i gospođi dr Svetlani Rakić mogu da Vam prezentujem svoj rad.

Odlazeći u našu porodičnu kuću u Crnu Goru odakle vodim poreklo, u predivnom ambijentu planine Sinjajevine crtao sam i slikao u maniru nemačkih ekspresionista. Na samom početku to su bili portret i planinski pejzaž rađeni u grafici i crtežu, potom asocijativni pejzaž koji je naslućivao nadrealno  u lepoti planine.

Nešto kasnije bavio sam se crtanjem i slikanjem gradskih veduta u stalnom nastajanju i nestajanju - u tzv. urbanoj ekspanziji, u sukobu starog i novog u gradu Novom Sadu. Usputni grafiti, oronule fasade i kranovi postaju sastavni deo prikaza na mojim crtežima i slikama. Ovim ciklusom sam hteo da otrgnem od zaborava staro novosadsko arhitektonsko jezgro.

Za magistarsku izložbu 2005. godine radio sam crteže likova današnjice. U toj galeriji portreta su predstavnici verskih zajednica, političari, naučnici, pesnici i mnogi drugi. Ideja ove serije crteža je da se ljudi danas kriju iza maski svojih zanimanja.

Isto tako paralelno se bavim slikanjem portreta iz nacionalne istorije. Mnogi od tih radova objavljivani su u stručnim i popularnim publikacijama.

Potom sam radio slike imaginarnih bitaka, sukobljavanja, meteža i haosa savremenog društva. Ove slike su katkad na samoj granici sa apsolutnom apstrakcijom, ali joj se u potpunosti ne predaju. Ovaj ciklus je veoma dobro prošao kod publike u Italiji prilikom mojeg gostovanja 2006. godine.

Poslednjih godina ispitujem svoje mogućnosti u polju opštih civilizacijskih simbola ispisujući nemušte zapise hitrim rukopisima.

Za mene je umetnost stalno osluškivanje savremenih strujanja u umetničkom delovanju širom sveta.

Poseban angažman svog rada obrazlažem činjenicom da štafelajna slika nije izgubila život u postmodernom okruženju.

Izložba koju ovde možete videti pokazuje kako opšti simboli i hitri rukopisi postaju samostalni likovni elemenat. Pre svega, na ovim radovima nalaze se ćirilična slova u različitim oblicima, zavisno od kompozicije crteža ili printa. Čitav ciklus naslovljen je Faksimili nemuštog. Danas kaligrafija kao veština lepog pisanja potpuno zamire, slovne informacije putuju svetom u elektronskom obliku. Ovim radovima pokušao sam da dočaram lepotu srpske azbuke. U srpskoj azbuci svaki glas predstavlja jedno slovo. Tako je danas, a ja ću probati  bliže da pojasnim karakter ćirilice kroz vekove.

Šta je ćirilica?

Ćirilica je slovensko pismo koja je postala od starogrčkog liturgijskog pisma. Najstariji sačuvani spomenici pisani ćirilicom su iz desetog veka. Tadašnji napredak u književnosti bio je direktno vezan za vizantijsku umetnost.

Da bi oblikovao pismo koje će odgovarati karakteru slovenskih jezika vizantijski car Mihajlo u slovenske zemlje šalje Braću Solunjane. To su bili poznati Ćirilo i Metodije. Ćirilo je prvo uredio slovensku azbuku i sa Metodijem preveo bogoslužbeno jevanđelje na slovenski jezik. Kasnije, njihovi učenici su se razišli po slovenskim zemljama pa je slovenska pismenost dobila mogućnost za dalji razvitak. Krajem devetog veka formirana su dva centra slovenske pismenosti: u Makedoniji Ohridska škola, a u Bugarskoj Preslavska škola odakle se širila slovenska pismenost u srpske zemlje, sve do Jadranskog mora.

Zahvaljujući reformi Vuka Karadžića ćirilica je danas meću najsavršenijim pismima u pogledu ortografije. Raformator srpskog jezika i azbuke Vuk Stefanović Karadžić (1787 - 1864) uveo je princip „piši kao što govoriš, čitaj kao što je napisano“. Srpska ćirilica danas ima 30 slovnih znakova. Raformu ćirilice Vuk Karadžić je završio 1818. godine, ali je u zvaničnu upotrebu ušla  1868. godine.

Razvoj ćiriličnog pisma može se pratiti po uzorima srpskih srednjovekovnih rukopisa koji su prepisivani u manistirima. Prvi takav rukopis je Miroslavljevo jevanđelje iz XII veka.

Ćirilicu su koristili, kao i sada, slovenski narodi koji žive u Rusiji, Belorusiji, Ukrajini, Makedoniji, Srbiji, Crnoj Gori, Bugarskoj i drugim zemljama.

Tokom svog razvoja ćirilica je, kao i druga pisma, menjala svoj grafički izgled.

Reforma ćirilice izvršena je i u Rusiji. Ruski car Petar Veliki je 1710. godine izvršio estetsko preoblikovanje ćirilice koristeći latinicu. Ova vrsta ćirilice dobija naziv građanska ćirilica.

Prve ćirilične knjige štampane su u Krakovu u Poljskoj 1491. godine. Prva srpska i prva južnoslovenska ćirilična knjiga je Oktoih prvoglasnik, štampan na Cetinju (Crna Gora), 1493. godine, jednu godinu posle dolaska Kolumba u Ameriku.

Izložba naslovljena Faksimili nemuštog koju imate prilike da pogledate posvećena je ćirilici kao predlošku za likovno delo. Konkretno, inspiraciju za ove radove pronašao sam u starim srpskim knjigama podjednako kao i na grafitima. Listajući stranice „Stematografije“ Hristofora Žefarovića, jedne od najznačajnijih knjiga kod Srba u XVIII veku nastala je kod mene fascinacija baroknim ćiriličnim slovima. Stematografija je heraldički zbornik na čijim su stranicama bili ravnopravno predstavljeni grafički listovi sa likovima južnoslovenskih svetitelja i izvrsna kaligrafska rešenja.

Deo izložbe sastoji se od crteža na papiru. Na njima su ćirilična slova u različitim oblicima i intenzitetima. Kompozicije su uglavnom organizovane u domenu zamišljene stranice knjige ili nekog zapisa.

Tačnije, ovim ciklusom crteža i printova transformisao sam vrste ćirilice i ugradio ih u sopstveni likovni jezik. Srpsko pismo bilo je polazište za nove dimenzije mojeg stvaralačkog procesa.

Drugi deo izložbe obrađuje opšte civilizacijske simbole i znamenja u različitim kolorističkim postavkama. Ovi radovi su proizašli iz mojeg prethodnog ciklusa slika nazvanog Ravnica istine. Digitalni printovi koje ovde možete videti izvedeni su na osnovu crteža i slika velikih formata nastalih u protekle dve godine. Na ovim radovima je očigledan uticaj grafita i na njima možemo prepoznati specifičnu angažovanost današnjeg trenutka. Naime, tu su zastave Srbije i Sjedinjenih Američkih Država, kao i Evropske Unije, mape Kosova, simboli trougla, krsta i kruga kao i njihovih međusobnih odnosa.

Zbog toga su boje koje na printovima vidimo upravo one koje pronalazimo na pomenutim zastavama. To su crvena, plava i bela, kao i elementi žute. Prikazi su nastajali umnožavanjem slova i rukopisa u zadatim okvirima simbola i transparentnih površina. Takođe, pokušao sam da kroz ove radove simbolično ujedinim sve navodno oponentne simbole u jedno. Jer, svaki od ovih simbola i boja jesu predstava jednakosti ljudi i njihovih država koje se udružuju.

Na jednom printu vidimo kao je na plavom polju srpske trobojnice raspoređen krug žutih zvezda. Taj print naslovljen je Budućnost Srbije.

Sa jedne strane sve pomenute zastave SAD-a, Evropske Unije i Srbije satavljene su u triptih. Ovim printom želeo sam da ukažem na čisto likovne razlike i sličnosti ova tri znamenja.  Sa druge strane, ovom konstrukcijom aludiram na potencionalno približavanje.

Tako na jednom crtežu možete videti detalj sa srednjovekovne freske, ali na mestu gde bi trebalo da stoji maketa budućeg manastira koju ktitor prinosi Hristu i Bogorodici, svetac bogu dariva rodu.

Osnovna ideja ciklusa crteža i printova Faksimili nemuštog je u svojoj osnovi romantičarska. Ona glasi: Ako uklonimo granice između nas postoji šansa da probleme rešimo zajedno...

Slikarstvo i umetnost u Srbiji danas, ukratko

Slikarstvo i umetnost Srbije se kao i država Srbija nalazi na prekretnici uslovljenoj aktuelnom tranzicijom koja je u toku. Postoji nekoliko struja koje paralelno deluju na srpskoj umetničkoj sceni. Njihov angažman se uosnovi totalno razlikuje.

Jedni slikaju klasičnu štafelajnu sliku negujući tradicionalne vrednosti.

Drugi izvode performanse i akcije, prave instalacije kritikujući demokratske tekovine postmiloševićke Srbije.

Treći pomoću osnovnih likovnih elemenata grade sliku socijalne tematike.

Četvrti se bave konceptulanom umetnošću.

Peti kombinuju sve pomenuto. Svakako, izmeću ovih aktera postoji i nezaobilazni generacijski jaz.

Tako, danas U Srbiji ne postoji jedinstvena umetnička scena već nekoliko odvojenih, neretko i ideološki suprostavljenih. Ipak, u svakoj od ovih pojava primetna su dostignuća vradna pažnje od kojih sam izabrao nekoliko primera da Vam prezentujem.

Posebno!!!

Tehnologija crteža na papiru

Crteži u boji nastali su na ručno izrađenom papiru.

Cilj ovog eksperimenta je bio da crtež izgleda poput starog papira ili oronule ulične fasade.

Papir je bojen u osnovni ton (oker, crna, bordo, plava).

Papir je nakon prvog bojenja gužvan i potom presovan na podlogama koje poseduju strukturu.

Zatim je nanošen crtež slova ili rukopisa tušem, akrilikom, ugljenom i kineskom četkom.

Nakon toga papir je ponovo gužvan i presovan.

Vlažnim sunđerom ili krpom skidao sam boju sa papira kako bi dobio dodatne likovne vrednosti.

Akcenti inicijala ili početnih slova rađeni su u crvenoj, purpurnoj boji.

Crteži si još jednom patinirani razređenim bojilima.

Na samom kraju procesa, posle sušenja, crteži su presovani.