U novije vreme, u svetu grafičkih tehnika, tačnije, od sedamdesetih godina prošlog veka nakon svog nastanka u SAD-u, kolografija  pruža umetnicima pregršt mogućnosti. Naime, bogatstvo tekstura, mekota u karakteru bojenog sloja otisnutog na hartiju i razne druge odlike ove tehnike poslužile su Gabrijeli Hajzler (u daljem tekstu Gabrijela H.), kao polje za naknadno urađen crtež, suptilan,  predan dečijim očima. Znamo koliko je teško osloboditi sebe od oklopa nametnute z r e l o s t i i pustiti ruci da istražuje sopstveni duh.

Gabrijela H. posmatra arhitekturu na prvom mestu, u dve dimenzije, ona je vidi kao sastavni deo izmeštenog kadra, izdvojenog, plošnog i prečišćenog od deskriptivnih  vizura fasade. U takvu vizuelnu organizaciju smešteni su ljudi. Sažimajući elemente zgrada, ističe  prozore i balkone. Otvore na njima i ljude u njima. Ovi delovi građevina (prozori i balkoni) su i pretpostavljene o č i ka unutarnjem svetu naših intimnih i  svakodnevnih života.

Ljudske forme vrlo malo liče na ljudske forme, ako se insistira na tome da budu do krajnosti ljudske.

Na takvu protivrečnost ukazala je Gabrijela H. svojim listovima mešane tehnike sa osećajnošću i iskrenošću. Figure ljudi izvedene su u finim mrežastim upletima linijom ugljena, a  kolorna površ, kolografska, daje mu atmosferu neke davne gradske armature običnog življenja, neopterećenog velikim svetskim pričama i  kabastim  pritiskom nerazumne urbane ekspanzije koja ne prašta! Verovatno će uskoro prozori na novim zgradama biti oka kamera, dok  terasa neće biti, jer, vazduh je sve teži a  Suncu smo ionako okrenuli leđa...

No, kolo-crteži Gabrijele H. ispituju krvotok običnih malih ljudi u njihovom razgovoru, nasloljenih na  kovanu ogradu balkona.

Na ovim listovima sićušne siluete razmenjuju snagu sitnih radosti, gledaju u  svevideću kutiju današnjice, voze autobuse iz kojih se izvijaju kovrdžave linije...

Ponekad, vidimo kako anonimne žene sede pokraj svojih lampi, u središtu magije intime. Možda je jedna od najizraženijih karakteristika  ovih radova spontanost. Takođe u ovom ciklusu primetna je i izrazita zvučnost u atmosferi pritajene urbane vreve.

Čitava Gabrijelina "scenografija" smaknutih ili namaknutih zavesa je ogledalo  paralelnog sveta koji živi nesmetano i slobodno, koje kao da nas poziva da se prepoznamo u  ovom svojevrsnom skenu čovečijih  prostora.