Nasuprot ultrasavremenim lutanjima još uvek postoje umetnici koji svojom slikarskom mišlju stvaraju likovnu poemu koja slavi čin slikanja. Jedan od njih je Bojan Kiridžić, nenametljivo okrenut ka prošlom, pri čemu pod velom sećanja ostavlja nizove oplemenjenih slika. Naime, Kiridžić otvara patinirane kapije iza kojih trepere motivi koji zasigurno više nisu u upotrebi.
Moji tekstovi o drugim umetnicima i njihovim delima
(O slikama Dušice Vesnić)
Likovni salon kulturnog centra, Novi Sad, oktobar, 2008.
Kada prvi put ugledate slike Dušice Vesnić, ne pomišljate ni na jedan konkretan materijalni činioc od koga su ove slike sačinjene. Ipak, zamatrajući pažljivo primetite odvagane odnose fakture i strukture površi, unutar objedinjenih vizuelnih predstava koje u sebi sadrže mnoštvo likovnih bogatstava. U okviru sveukupne igre koju oslikava život i umetnost, Dušica Vesnić iznalazi sopstveni poredak umetničkog dela štampajući i slikajući, paralelno. Istovremeno, ona misli pomoću podloge nastale putem printa, krunišući je korenspodencijom sličnih ili identičnih likovnih elemenata koji se ponavljaju. Apstrahovani odsečci stvarnosti smešteni su negde u polju motiva ikonografije zida. Kompozicija je mahom frontalna, centrirana ili u totalnom kadru, kao mikroskopski zumirana.
U novije vreme, u svetu grafičkih tehnika, tačnije, od sedamdesetih godina prošlog veka nakon svog nastanka u SAD-u, kolografija pruža umetnicima pregršt mogućnosti. Naime, bogatstvo tekstura, mekota u karakteru bojenog sloja otisnutog na hartiju i razne druge odlike ove tehnike poslužile su Gabrijeli Hajzler (u daljem tekstu Gabrijela H.), kao polje za naknadno urađen crtež, suptilan, predan dečijim očima. Znamo koliko je teško osloboditi sebe od oklopa nametnute z r e l o s t i i pustiti ruci da istražuje sopstveni duh.
(O najnovijim grafikama Lazara Markovića)
Galerija Podrum, Novi Sad, novembar, 2008.
U delima umetnika na ovim prostorima ne vidjamo često duh istraživačkog, analitičkog, usmerenog uvek na nova-pretpostavljena vidjenja u okviru klasičnih likovnih disciplina. Zašto je to tako, nećemo razmatrati, ali napomenućemo da jedan od retkih koji konstantno ispituje u domenu svoje umetnosti, pogotovo grafike, jeste Lazar Marković. Zapravo je svaka njegova izlagačka avantura pokušaj da se pomere granice već očekivanog i uobičajenog.Kako je vreme prolazilo i nizale se izložbe, isto tako, osebenost Markovićevog grafičkog izraza obogaćivana je drugačijim pristupima.
